Prirodna katastrofa kao ljudska katastrofa           
Kenđi Šimizu, Kavaraban No. 84

Ovog proleća (marta 2011), kao i svake godine bili smo na seminarima, ovaj put u Nemačkoj, Srbiji i Holandiji.
U Srbiju, u Kragujevac, stigli smo 10.marta. Sledećeg jutra, odmah po izlasku iz hotelskog restorana nekoliko učenika mi je saopštilo vest: “Učitelju, Japan je zadesila velika nesreća. Bio je veliki zemljotres.”
Vremenska razlika između Evrope i Japana je 8 časova. Po srednje evropskom vremenu zemljotres se desio ujutru u 6.30. Tog jutra, odmah posle doručka, na lokalnoj televiziji mogli su se videti snimci zemljotresa. Još veće iznenađenje u meni su izazvali prizori razornog cunamija. U tom trenutku zaista nije bilo lako. Prvi put u životu u nekoj drugoj zemlji čujem vest o katastrofi u svojoj zemlji. Prvo saopštenje je bilo zastrašujuće,  8.9 stepeni (odmah potom ispravka na 9.0 stepeni) Rihtera. Kao uzastopni napadi, navirale su i vesti o oštećenoj nuklearnoj centrali.
Takvo stanje izazivalo je neki cepajući bol na samu pomisao na Japan. Broj umrlih i nestalih, prema prvim saopštenjima, uveliko je premašio cifru od nekoliko desetina hiljada.
“Šta bih radio da sam na licu mesta?”, bila je samo jedna od mnogih misli koje su mi se u tom trenutku  vrtele u glavi.
Iste večeri trebalo je početi seminar, a osećaj je bio više nego konfuzan. Prisutni učenici iz Srbije su izrazili želju da minutom ćutanja odaju poštu žrtvama katastrofe pa smo trening počeli sedeći u seizi minut duže nego obično. Od samog gesta i čina poštovanja, dirnula me je dobrota i toplina ljudi iz Srbije koji su prisustvovali seminaru.
Posle boravka u Srbiji, po planu smo bili u Berlinu i Holandiji. Tamo smo, takođe, trening počeli minutom ćutanja na molbu svih. Videvši kako se stranci saosećaju sa Japanom, poštujući to nisam mogao a da ne pognem glavu.
Današnjica je takva da preko televizije možemo pratiti svakakva događanja sa lica mesta, bilo da je sport, rat i bilo šta drugo. Jedan čovek iz Srbije mi je nekoliko puta ponovio kako japanci imaju izvanrednu kulturu videvši snimak kako jedan vojnik spašava staricu. Naime, starica koju je vojnik nekoliko stotina metara nosio na svojim leđima, pošto je postala sigurna da joj više život nije ugrožen, uprkos umoru, smogla je snage da ustane sa stolice, duboko se nakloni vojniku i s poštovanjem izrazi zahvalnost za spašeni život.
Nije prvi put da osetimo ovakvu moć prirode. Ako gledamo iz ugla prirode ili univerzuma ovako strašne i iznenadne nepogode su uobičajena stvar. Činjenica je da što su civilizacije naprednije, prirodne nepogode su sve veće i strašnije. Velike vrućine prošle godine su možda bile neka vrsta nebeskog upozorenja celom japanskom arhipelagu. Iako napredak civilizacije donosi korist čovečanstvu,  nuklearni eksperimenti, gobalno zagrejavanje, problemi sa nuklearkama i slični problemi izazivaju nezamislivu štetu ne samo čoveku već i čitavom živom svetu na kopnu, moru i nebu.
Čovek za razliku od životinja i biljaka, ima sposobnost da se samostalno razvija, aktivno i nezavisno utiče na prirodu,  menja je, čak i zaustavlja prirodne nepogode. Međutim njegova moć ipak nije tolika da odgovori na svaki zahtev prirode. Čak i ako budemo više uvažavali  prirodu, pa nas zadesi katastrofa, Prirodni zakoni bi mogli biti i dalje okrutni prema nama (poštovanje prema svim žrtvama), ali to trebamo shvatiti kao opomenu ili odgovor na današnje robovsko iskorišćavanje i oštećenje Zemlje. Zbog toga je priroda kivna na nas, a mi osećamo gnev i inat prema njoj. Prema tome, ovo možemo smatrati trenutkom kada treba da razmislimo da li je ispravano odnositi se prema njoj sa namerom da je u potpunosti osvojimo.
Osnivač Aikidoa Morihei Uešiba je otprilike pre pola veka (dok sam još bio njegov ućideši) rekao “Šimizu, Zemlja pati od bola. Treba je pospremiti.”. Te njegove reči polu-žamornog glasa i dan danas žive u meni. Nemoćni pred prirodom možemo se jedino nadati da Zemlja ne postane planeta smrti.

Srpska duša
Kenta Šimizu, Kavaraban No.84

Srbija je zaista zanimljiva zemlja. Svaki put kada iz Nemačke stignemo u Srbiju osetimo neku razliku, iako se takođe nalazi u Evropi. Glavni grad se zove Beograd. Iako nam je potrebno izvesno vreme  da naviknemo na izduvne gasove automobila, to je grad u kojem se na svakom koraku oseti istorija. Izvan grada mogu se videti redovi još nezavršenih građevinskih objekata i kuća. Na putevima nije neuobičajeno videti stara vozila. Muškarci u Srbiji su krupno građeni, često strogog pogleda kojim kada direktno pogledaju ulivaju osećaj kao da vas odmeravaju. Međutim, uspomene koje nosim u duši  su uvek tople i prijatne.
Vest o velikom zemljotresu čuo sam drugog jutra po dolasku u Kragujevac. “Izgleda da je bio veliki zemljotres.” Čak i u Srbiji koja je toliko daleko od Japana, vesti o zemljotresu su se svaki čas mogle videti. Posledice cunamija su bile kao scene iz nekog filma. Na sve to još i vest o problemu u nuklearnoj centrali. Zemljotres, nezabeležen u istoriji.
Naš plan od tri nedelje seminara počeo je u Srbiji. Četiri dana bilo je izuzetno teško usresrediti se na seminar. Neprestano sam se pitao da li je u opšte vreme za aikido, ali pošto je činjenica da ništa drugo nisam mogao, pokušavao sam da se skoncentrišem na trening. Tokom treninga trebali bi biti prazni, potpuno usresređeni, ali moje misli su bile obuzete razmišljanjem o stanju posle zemljotresa. Skoro svo ostalo vreme van treninga provodio sam čitajući vesti preko mobilnog telefona.
Četvrti dan seminara u Kragujevcu je završen i odmah sledećeg jutra smo se uputili za Berlin koji je bio naše sledeće odredište. Zajedno sa Markom, u čijim kolima sam bio smešten, uputili smo se prema aerodromu do kojeg nam je trebalo otprilike sat i po. Marko je nižeg rasta, što je u Srbiji retkost, i nije toliko pričljiva osoba. Do sada je dva puta bio u Japanu i često sa osmehom govori kako je u Japanu sve adekvatno baš njegovoj veličini. Po prirodi je ćutljiv, ali kad je reč o uspomenama iz Japana, iako ne baš veštim engleskim jezikom, priči nema kraja. Tog jutra kada smo se uputili na aerodrom, videvši bore na mom licu dok sam čitao najnovije vesti, počeo je da mi se obraća snažnim i dirljivim rečima. “Srbija je u zadnjih 20 godina tri puta iskusila rat. Pre toga je imala ne baš srećnu istoriju. Međutim, svaki put kada smo iskusili rat, to je učinilo da postanemo jači. Japan isto tako mora da postane jak. Ja znam, Japan ima snage da prevaziđe poteškoće. U to sam siguran!”
Tokom ovog boravka u Evropi, mogao sam čuti mnogo reči ohrabrenja od mnogih učenika iz više zemalja. Međutim, ono što bih najpre želeo da istaknem jeste da ljudi iz Srbije nose u sebi saosećajnost kao posledicu većeg iskustva u vezi gubitka nečeg toliko važnog i prevaziđene tuge i boli. Gledati na druge i prema njima se odnositi sa takvim osećanjem jeste Aikido. Tada kroz duh Aikidoa možemo shvatiti šta je “Snaga”.
Prema izveštajima stranih medija čuju se pohvale na račun japanaca kako sa jedinstvom prevazilaze katastrofu. Uprkos situaciji u kojoj može nastati panika ljudi se ophode jedni prema drugima sa saosećanjem i požrtvovanjem.
U današnje vreme, kada preti da međuljudski odnosi postanu skoro u potpunosti zanemareni, Japan je zadesio veliki zemljotres koji je uprkos svojoj razornosti ujedno i nova šansa da ljudi ponovo postanu ujedinjeni. Sada, kada smo ujedinjeni moramo kročiti napred.
Markove reči ulile su mi dovoljno snage i samopouzdanja da mogu sa ponosom do kraja seminara da podučavam druge. Njemu želim duboko da se zahvalim.

“Anti-navika”
Koići Vatanabe, Kavaraban No.84

Zamoljen da kažem nešto više o treniranju sa onima koji su tek počeli da vežbaju, istakao bih najpre tri stvari.

1. Odluka da počnete vežbati u Tendokanu od mnogo drugih dođoa je zaista najbolja odluka.
2. Trenirajući aikido telo i duh postaju zdraviji i jači!
3. Dužim treniranjem aikidoa stičemo sposobnost da predvidimo situaciju.

Ove tri stvari bih sa zadovoljstvom malo detaljnije obrazložio.
Pre tačno 25 godina (25.10.1985.) učitelj Šimizu održao je Aikido prikaz na Drugoj prijateljskoj aikido demonstraciji koja je bila organizovana od strane uredništva časopisa “Aiki News” (koji danas ima novi naziv “DO”). Na toj demonstraciji svoju veštinu imali su priliku da pokažu takođe i majstori iz više drugih škola kao što su: učitelj Minoru Moćizuki iz Joseikan škole (jedan od učenika Đigora Kanoa, kojeg je učitelj Kano poslao da izučava Aikido direktno od osnivača Morihei Uešibe), Jošio Sugino iz Juišinkan škole (jedan od glavnih učenika Katori šintorju škole Budoa), Gozo Šioda iz Jošinkan škole, Morihiro Saito (Aikikai Ivama dođo). Sve prisutne zvanice bile su na samom vrhu japanskog Budoa, a učitelj Šimizu bio je najmlađi od svih njih. Ja sam bio zajedno sa učiteljem u čekaonici. U jednom trenutku kada nije bilo puno ljudi, na moje iznaneđenje, Sugino Sensei mi je prišao i ljubaznim glasom me upitao: “Kažite mi ko je vaš učitelj?”, “Moj učitelj je Sensei Šimizu.”,  “Zaista, imate sreće što imate takvog učitelja.” Bio sam veoma srećan kada sam čuo te reči od učitelja Sugina. On je bio jedan od učenika sa najvišim rangom učitelja Morihei Uešibe i čovek u samom vrhu Budoa koji je izuzetno cenio Sensei Šimizua. Tog trenutka osetio sam ponovo ponos što sam učenik iz Tendokana. Želim svima vama da se osećate isto kao ja.
Od rođenja moje telo nije baš toliko otporno. Godine su prolazile, a ja sam stalno osećao kako bi trebao nešto da učinim. Kada sam imao 25 godina, tog leta, bez mnogo razmišljanja upisao sam se u Tendokan. Moje telo je zahvaljujući učitelju i ostalim starijim učenicima, polako ojačalo i ki je postao jači (molim za razumevanje zbog svog grubog samoocenjivanja).  Shvatio sam da su duh i telo uzajamno povezani i kada jedno postane bolje to stimuliše ono drugo da postane takođe bolje. Kada postanemo toga svesni tada treba da se vratimo na početak i time postižemo veći efekat koji nas uvek motiviše da se usresredimo ka napred. Ukoliko se ograničimo samo na fizičku snagu dovoljno je otići u sportski centar, teretanu i trenirati u nekom “svom svetu”. Međutim, čak i kada bi smo hteli da snagu duha razvijemo sami, u “svom svetu”, brzo bi shvatili da postoji granica. Zbog čega? Pa, da li bi nam duh u opšte bio potreban ako smo sami od ljudske vrste na ovoj planeti? Da li bismo bez duha bili u stanju da se hranimo, branimo od zveri koje nas napadaju, izbegavamo vrućine i oluje? Drugim rečima, bez duha ne bismo bili svesni o postojanja drugih na svetu. Zbog toga, da bismo duh ojačali potrebno je imati mogućnost da saosećamo sa drugima, i još više od toga, da radimo radi drugih. Čak i ako treniramo tako što u početku mislimo na sebe na kraju rezultira time da treniramo radi drugih. Takav osećaj predstavlja više nego zadovoljstvo.
Ja mislim da je suština treniranja Budoa da budemo sposobni prevazići opasnosti i okolnosti u kojima se nalazimo. Ono što je najviše potrebno, a Sensei Šimizu nas često podseća, jeste “sposobnost predviđanja” i “svestan duh”. Za tako nešto nije dovoljna samo ozbiljnost i konstantno treniranje. Trening zasnovan na ponavljanju pokreta dovodi do navike tj. automatizma u koji posle izvesnog vremena lako upadnemo. Znate li ko su oni koji se nikad ne predaju automatizmu? Odgovor je, to su početnici. Prema tome trenirati s početnicima je jedan od preduslova za dalje napredovanje. Obraćajući se onima koji su već prešli početnički prag, kažem da se ne treba iskazivati u veštini pokazujući početnicima. Potrebno je shvatiti šta znači trenirati sa ozbiljnošću i zajedno raditi na osnovi. Kada se to shvati onda je to sasvim dovoljno.  Za one koji su prekoračili početnički prag, takvo treniranje čini ih “većim” i jačim. Drugim rečima sposobnijim, sa više samopouzdanja. Kada ovo shvatimo onda smo u stanju da uočimo partnera i budemo svesniji okoline, pa čak i više od toga, u stanju smo da predvidimo šta će da se desi. Stoga svim početnicima želim da daju sve od sebe i iskušaju sebe bar prve tri nedelje, zatim tri meseca, pa onda i tri godine i tako dalje. Osećam da je moj zadatak da vam u tome pomognem.

Prelomiti u sebi
Kotaro Nagai, Kavaraban No.84

“Nagai, onaj ko pokazuje drugima ne sme pokazivati zbog lične satisfakcije.”, “Prema svima moraš jednako!”
To su bile neke od mnogih reči kojima me je Sensei Šimizu učio dok sam bio njegov ućideši. Ima ih još mnogo...
Kada malo bolje razmislim tada sam radio isključivo po obrascu. Međutim, uvek sam mislio da idem sa namerom da uradim bolje ili razumem bolje.
Prošlo je 10 godina od kako sam počeo da shvatam šta zapravo znače te reči. (Trebalo mi je baš dugo!)  U međuvremenu sam se oženio, dobio decu i uslovi života kao i sredina su se poprilično promenili pa je samim tim i pogled na Aikido kojim sam se već tada dugo bavio postao sasvim drugačiji. To je rezultiralo time da se iznutra osećam nekako svežije, a osećaj za Aikido samim tim nije više bio isti. Naravno, ta svežina (zainteresovanost) se nije odnosila samo na Aikido već i na sve ostalo. Imao sam osećaj da je celokupno vežbanje do tada dobilo neki smisao i postalo usklađeno, baš kao da su svi tragovi mojih stopala postali u jednoj liniji. Pre toga, vežbanje je bilo po nekom mom napravljenom obrascu, običaju od kog se nisam dao osloboditi.
Da bismo sebe promenili potrebno je “prelomiti u duši”. Možda baš to od čega se sad ustručavamo može da nas učini da izgledamo sasvim drugačije kasnije. Međutim ukoliko nemamo dovoljno hrabrosti (odlučnosti) nije moguće osloboditi se “starog sebe”. Ukoliko u tome uspemo, preporođeni, sa novom svežinom (verovatno izraz “došin” baš to i znači) imaćemo ozbiljniji stav i pristup prema svemu. Ovo se najčešće iskazuje pozitivnim pristupom ka svemu, bilo da je trening, lični život ili posao u pitanju.
Sensei Šimizu često zna da kaže: “Fizička snaga je ograničena, Ki nije ograničen! Vežbajmo Ki!” Te reči su urezane u mene, i ako se ja pitam, uvek nastojim da počnem od onoga šta je moguće, u nastojanju da razvijem svoju ličnost.

Moje ime je Branko Kordić i studiram hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu. Aikido vežbam, sa pauzama, već sedam godina. Pre aikidoa trenirao sam različite sportove, ali se ni na jednom nisam dugo zadržao. Prvi put sam prisustvovao aikido treningu na predlog svog oca, koji se u mladosti bavio različitim borilačkim sportovima. Ne znajući još ništa o ovoj veštini počinjem da je treniram privučen izgledom tehnika i nekom vrstom elegancije vežbača koji ih izvode. Iznenadilo me je to što su od samog početka, iako sam još bio u majci i trenerici, sa mnom strpljivo radili majstori. Od tada se trudim da sa istom dozom pažnje koja je meni kao početniku bila posvećena i ja vežbam sa drugima. Jedna od stvari koja mi se kod aikidoa naročito dopada ja ta što pobediti protivnika nužno ne znači i povrediti ga. Time cilj samoodbrane ne predstavlja nepotrebnu primenu sile ili nanošenja bola napadaču, već njegova kontrola. Svoj napredak u aikidou sam najbolje primetio u svom privatnom životu, kao i na studijama. Počeo sam dosta lakše da se suočavam sa problemima i svojim obavezama i teže sam ulazio u konflikte sa ljudima. Često nam se dešava da se naljutimo na ljude koji svojim rečima ili postupcima u nama izazivaju osećanja koja za nas nisu karakteristična, kao što su bes ili strah. To nam se uglavnom dešava kada se previše opustimo, kada nam opadne pažnja ili kada smo umorni. Neki ljudi se brane od takvih situacija slično kao i u borbi, dižući gard prema takvim ljudima, ograđujući se od okoline. Takav vid zatvaranja je po meni loš. Treba biti otvoren, u potpunosti posvećen sadašnjem trenutku i uvek biti spreman da reaguješ. Možda zvuči jednostavno ali je to jako teško, ipak mislim da je to nešto ka čemu treba težiti zato što je to jedino ispravno. Trenirajte aikido.

Branko Kordić