Zovem se Predrag Šiđanin i rođen sam 1953. god. u Novom Sadu. Završio sam arhitektonski fakultet u Beogradu. Radio sam kao odgovorni projektant u Naftagas Inženjeringu, a kasnije kao odgovorni urbanista u Zavodu za urbanizam Vojvodine u Novom Sadu.
Pošto nisam želeo da uzmem učešće u dezintegraciji Jugoslavije niti u prljavom bratoubilačkom ratu, 1991. god. odlazim za Holandiju. Posao sam dobio na Tehničkom univerzitetu u Delftu, gde sam magistrirao iz oblasti integracije GIS-a i virtualne realnosti, a potom i doktorirao na istom univerzitetu na Fakultetu za arhitekturu i Fakultetu za tehničku matematiku. Naučne discipline kojima sam se posvetio su vezane za integraciju teorija arhitekture i urbanizma , veštačke inteligencije i IT-a, čime sam se bavio sve do povratka u Novi Sad 2003. god.
Po povratku, moj prvi posao je bio da oformim, kao prvi direktor, Agenciju za prostorno planiranje Vojvodine, na čijem čelu sam bio do podnošenja ostavke 2006. god. Ostavku sam podneo zbog ne prihvatanja političkih i stranačkih interesa i uticaja, pošto se osećam potpuno nezavistan, neopredeljen i slobodan čovek. 2006. god. prelazim na Fakultet tehničkih nauka, Departmen za arhitekturu i urbanizam, gde sam redovni profesor. Držim ukupno šest predmeta na osnovnim i master studijama i jedan na doktorskim studijama. Pored toga predajem i na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, na odseku za pejzažnu arhitekturu. Pored ove aktivnosti, od 1972. god. se profesionalno bavim vizuelnim umetnostima. Do sada sam izlagao u mnogim zemljama sveta i raznim galerijama i muzejima. U umetnosti se bavim kako klasičnim tako i digitalnim medijima i performansom, koje kroz zajednički projekat, sa mojom životnom partnerkom Majom, realizujem pod nazivom MP_ art (www.mpart.nl). Karateom sam počeo da se bavim davne 1969. god. i on mi je bio ljubav, uz sve uspehe, padove i razočarenja, gotovo više od polovine života. Još od najranije mladosti sam prihvatio i u život aktivno uveo osnovne principe budoa – istrajnost i rad na sebi.
Otkriće aikidoa se neminovno desilo, sa željom da Leonu, koji je dorastao za bavljenje sportom, dam sopstveni primer volje, želje i istrajnosti u treniranju. Želja mi je da on u tome uspe, da zavoli ovu predivnu borilačku veštinu i da joj se posveti. Moj prvi seminar iz aikidoa je bio onaj koga je držao g-din Ekart Hemkemaier, a ovo je prvi seminar sa senseijem. Prvi kontakt sa senseijem Šimizuom je bio na samom početku prvog dana održavanja seminara u Novom Sadu, koga je organizovao naš aikido klub. Sensei se pojavio u prepunoj sali iznenada, veoma skromno, gotovo nevidljivo, u pratnji vaka-senseia Kentu Šimizua, koji mu je sve vreme seminara bio asistent, Mikija i Milana iz Kragujevca. U pratnji je bila i jedna žena, za koju sam tek nekoliko dana kasnije saznao da je sensejieva partnerka, gospođa Birgit Lauenštajn. Posle skromnog i svečanog otvaranja seminara od strane predsednika Tendorju Aikido Saveza Srbije g-dina Dragana Škarića, seminar je počeo sensejivom demonstracijom osnovnog kružnog kretanja - marui. Prvi utisak koji je sensei Šimizu ostavio na mene je spoljašnja lepota i unutrašnji mir, koji su svakim gestom, svakom rečju zračile iz ovog skromnog i predanog čoveka. Elegancija sa kojom je izvodio demonstracije, blagost izraza i mekoća glasa su samo neke od osobina koje sam tokom tog prvog treninga uočio. I pored bola u povređenom kolenu, nastavio sam marljivo, iz dana u dan, da dolazim na seminar. Moj duh je želeo više ali telo ga je ograničavalo. Kažu da godine čine svoje, no ja se sa tom realnom činjenicom najintimnije ne mogu složiti. Godine verovatno ograničavaju, ali stanje duha da se telo prilagodi postavljenim zahtevima je osnov moje istrajnosti i motivacije da u granicam svojih fizičkih mogućnosti napredujem. Među mnogobrojnim učesniciam seminara uočio sam i neka od ranije poznata lica, aikidoke iz Kragujevca, Vrbasa, kao i gosta iz Hamburga, koji je već bio kod nas u klubu tokom seminara g-dina Ekarta Hemkemajera. Na seminaru sam sreo, posle mnogo godina, i pozannika za koga uopšten nisam znao da trenira aikido. Pored aikidoka iz naše ’tendorju škole’, imao sam prilike da po prvi put vežbam i sa onima iz drugih škola, kao što je recimo ’realni aikido’. Naši stavovi – kamae, početni gardovi – hanmi, pa čak i distance između nas –ma-ai, potpuno su se razlikovali, baš kao i izvođenje samih tehnika. U tom mnoštvu novih partnera, stilova, tehnika i često zbunjujućeg iskustva u radu sa njima, drugog dana seminara prišla mi je jedna šarmantna žena i jedan set vežbi smo zajedno radili. Veoma iskusno i strpljivo je ispravljala moje početničke greške i to ne engleskom jeziku. Tek sutradan uveče, kada smo imali zajedničko, opušteno druženje posle treninga, sa sensei Šimizuom, sam je prepoznao. To je bila g-đa Birgit Lauenštajn. I te večeri, u opuštenoj atmosferi neformalnog druženja, sensei Šimizu je iako vidno umoran posle dvonedeljnih iscrpljujućih seminara, zračio unutrašnjom smirenošću i velikom skromnošću. Pošto sam zbog obaveza morao ranije da napustim zajedničko druženje, a kako sam sedeo u blizini senseija, prilikom odlaska sam mu se naklonio što je i on učinio uzvratno meni. Taj tradicionalni pozdrav je zapravo bio naš jedini kontakt tokom čitavog seminara. Ovaj gest je na mene ostavio dubok utisak poštovanja prema senseiju Šimizu-u ali i potvrda razmišljanja o aikidou kao budo veštini, umetnosti harmonije i predanosti putu sopstvenog napredovanja. Iako sam bio jedan od najstarijih učesnika seminara, a verovatno i najmlađi po stažu treniranja, svim srcem sam osećao da je moja odluka da se nadalje u životu posvetim aikidou ispravana. Sticanje novih saznanja, iskustava u vežbanju sa nepoznatim partenerima, direktna demonstracija i nesebično prenošenje bogatog znanja shihan-sensei Šimizua, samo su neke od jakih impresija uspešno završenog seminara.
I pored iznenadnih zdravstvenih probelma, koji su me sprečavali u redovnom treniranju, moja želja i motivacija posvećenosti aikidou svakim treningom sve više jačaju. I što je najvažnije, osećam se zaista srećnim svaki put kada sam u sali, kada imam priliku da učim od Mikija, Radiše, Danka, Miće, Martina, Jece, Ljilje, Marine, Zorana, Profe, i svih drugih, mladih i starijih aikidoka, koji zasigurno počinju da budu važan deo mog života.

Predrag Siđanin

Kao jedan po godištu od najstarijih članova kluba, dajem primer da se ovom veštinom može baviti i u poznijim godinama života. Inače sebe smatram sportskim tipom, pošto sam u ranijim godinama trenirao fudbal, odbojku, vaterpolo, pa neki kratki period i karate. Sve do svojih 28 godina kada sam počeo trenirati aikido. Bilo je to davnih devedesetih, na nagovor svojih prijatelja od kojih više ni jedan ne trenira. Zapravo, sada sa ovim znanjem ne znam kako bih tadašnje treniranje definisao? Možda kao veština povređenih zglobova. Večito sam kuburio sa povredama kao i svi ostali koji su tada trenirali. Jedva sam čekao letnju pauzu da saniram povrede. Zahvaljujući Milanu Veličkoviću – Mikiju, koji je početkom 2000. godine boravio u Japanu saznali smo mnogo više o ovoj veštini. To je bio presudni momenat u preusmeravanju na pravi put. Put Tendorju aikidoa.
Teško je bilo ispravljati pogrešno učeno, ali sa puno rada i truda i pomoći ostalih iskusnijih članova kluba, sve je krenulo pozitivnom putanjom. Naravno, bez velike podrške Sensei Kenđi Šimizua i Ekarta Hemkemajera, teško da bi došli do ovoga gde smo danas. A bez preterivanja mislim da se naš savez po načinu i kvalitetu rada kao i organizaciono može svrstati u visoko kotirane u Evropi. No učenju nikad kraja, jer čovek se uči dok je živ, a taj moto važi i za ovu veštinu. Veliku perspektivu vidim u podršci Sensei Šimizua i u puno novih mladih članova kluba. Njegovi seminari su postali tradicionalni u našoj državi. Sponzorska podrška Japanske ambasade našem savezu je znak da smo na pravom putu.
Tendoryu aikido pokušavam da primenim i u svakodnevnom životu, kao način života. Najteže od svega je pobediti samog sebe, jer je to suština. Ovu veštinu sam zavoleo, tu sam se pronašao, možda sam u neku ruku postao i zavisnik.

Arpad Pastor